Izvori koji su nam na raspolaganju za period zivota i vladavine Aleksandra Makedonskog, predstavljaju ostatak bogate literature koja se bavila ovom, jednom od najznacajnijih licnosti celokupne istorije covecanstva. Moze se reci da do danas nije sacuvano ni jedno delo u svojoj celini. Ostali su samo fragmenti, rasejani po delima drugih autora koji su ih navodili i koristili.Tradicija o Aleksandru je puna protivurecnosti. Sacuvani literarni izvori su kako nepotpuni, tako i nejednake vrednosti, narocito je ovo ocigledno u pokusaju sagledavanja cele epohe, a ne samo Aleksandrove licnosti. Aleksandar je toliko zasenio i opcinio svoje savremenike, da je sva paznja njegovih istoricara bila posvecena iskljucivo njemu, dok je malo toga zabelezeno, a da nije imalo neposredne veze sa njim. Medjutim, bez obzira sto je o njemu napisano mnogo, tesko je objektivno sagledati njegovu licnost, upravo zbog obimnosti materijala, koji je sav u protivurecnostima.Covek koji je kako samome sebi, tako i svojoj daljoj i blizoj okolini i gotovo svim savremenicima delovao kao nadcovek, bio je predmet raznoraznih izmisljenih prica i legendi. Proglasen je bogom, a vec naredno pokoljenje ga smatra legendarnom licnoscu, herojem kakav se od njega nije rodio sa ovome svetu i slicno...Sve su to razlozi koji su doprineli raznim razmisljanjima, stvaranju raznoraznih legendi i prica vezanih za njegovu licnost. To je glavni razlog zasto je danas veoma tesko odvojiti realno od nerealnog. Obimnost pripovesti i razno-raznog materijala o aleksandru, raznim istrazivacima vec vise od vek i po, ne dozvoljava da donesu jednodusan i konacan sud o njemu. Sve zavisi od toga, kome ce izvoru istrazivac pokloniti vise poverenja. Tako je nastalo, a tako je i dan-danas stanje po pitanju proucavanja Aleksandra Velikog i njegove epohe.

Donekle, za prevladavanje ovih problema, od pomoci bi mogao biti i bogati dokumentarni materijal, takodje rasejan po raznim delima, sacuvan u fragmentima, ali ipak os koristi jer popunjava mnoge praznine, narocito u detaljima koj nisu u direktnoj vezi sa samim Aleksandrom ili njegovom blizom okolinom.Predjimo sada na navodjenje nekih od bitnijih izvora za epohu o kojoj govorimo.Kalisten, Grk, rodom iz Olinta, ucenik i saradnik Aristotela, po cijoj ga preporuci Aleksandar vodi sa sobom na pohod u aziju, kako bi bio njegov istoricar. Prvi je pisao o aleksandrovom ratovanju u Aziji. Pratio je Aleksandra u svim pohodima do Baktrije, gde je 328/27. g. Pre Hr. osumnjicen da je ucestvovao u zaveri protiv Aleksandra, te kao takav i ubijen. Napisao je Istoriju Aleksandrovih pohoda, koja je prepuna zanosa i iskrenog odusevljenja prema Aleksandru. Medjutim, njegov cvrst karakter i opiranje Aleksandru u kljucnim trenucima, kada mu je i zivot bio u opasnosti, otklanja sumnju u neistinitost onoga o cemu je pisao, jer najmanje sto je bio to je udvarac, sto ga je kasnije kostalo i zivota. Smatra se da je Kalistenovo delo osnova svih kasnijih dela o Aleksandru i njegovom vremenu. Onesikirt iz Astipaleje, istoricar-filozof, ucenik Diogena kinicara, takodje je pratio Aleksandra u njegovom pohodu i to u poslednjim godinama ovoga pohoda, u Indiji. Bio je komandant ratnog broda u ucestvovao u Nearhovoj ekspediciji prilikom povratka iz Indije po Indijskom okeanu. Detaljno je opisivao floru i zivotinjski svet, kao i ljude iz tada nepoznatih krajeva. Vecina sacuvanih fragmenata njegovog dela se odnosi na Indiju. Mesao je realno sa fantasticnim i izmisljao neke dogadjaje.

Ptolomej, sin Lagov, osnivac dinastije Ptolomeja-Lagida u Egiptu. Za njegovo delo Anabaza – Povratak saznajemo jedino na osnovu arijana, kome je on posluzio kao glavni izvor. Kako je Arijanovo delo drugacije od svih dela, zakljucuje se da je Ptolomejevo moralo biti drugacije u odnosu na svoje savremenike. Ptolomej je bio jedan od najistaknutijih Aleksandrovih komandanata, u stopu ga prativsi kroz celokupan pohod, do same smrti Aleksandrove. Zbog svega ovoga, Arijan ga smatra verododstojnim, kao i zbog toga sto je vodio mnoge poverljive misije. Njegovo je delo nastalo posle njegovog proglasenja za kralja Egipta 306. g. p. n. e., kada je Aleksandar bio vec 17 godina mrtav, te nije imao potrebu da izmislja i da se ulaguje. Aristobul iza Kasandreje, Aleksandrov oficir, napisao je: Istoriju ALeksandrovih ratova. Smatra se da je ovo delo napisao u dubokoj starosti, svakako posle 301. pne i to ne na osnovu sobstvenog secanja vec na osnovu drugih autora. Klitarh iz Aleksandrije, napisao je Istoriju Aleksandra, delo koje je u svoje vreme bilo veoma popularno. Takodje se smatra da je ovo delo imalo veliki uticaj na kasniju istoriografiju, te da od njega, u krajnjoj liniji potice najrasprostranjenija tradicija o Aleksandru poznata pod nazivom vulgata, sacuvana u delima Diodora sa Sicilije, Justina, kao i Kurcija Rufa. O Klitarhovoj licnosti ne znamo mnogo, no smatra se da je on najraniji Aleksandrov istoricar te da je pisao pre Prolomeja i Aristobula. Iz njegovog dela se ne moze zakljuciti da je ucestvovao u Aleksandrovim pohodima, te se ne moze znati na osnovu cega je napisao svoje delo.

Prebrojane licnosti, smatraju se najznacajnijim po pitanju izvora za Aleksandrov lik i njegovu epohu, pre svega jer su bili njegovi savremenici. Naravno, spisak nije iscrpljen, jer je bilo i drugih ljudi koji su pratili Aleksandra i pisali o njemu, no, danas se smatarju manje znacajnim. Najveci deo onoga sto su pisali, nije se sacuvao. Za njihova dela saznajemo tek iz radova poznatijih autora koji su ih koristili.Sada bismo presli na licnosti i njihova dela, koji su ziveli mnogo kasnije od Aleksandra, a koji su vazni iz nekoliko razloga. Najvazniji je taj, sto su nam njihova dela uglavnom sacuvana, a takodje i to, sto su oni bili ti koji su koristili dela napred pobrojanih autora, za koje bez ovih drugih ne bismo ni saznali da ih ovi nisu pomenuli.Arijan Flavije, napisao je Istoriju Aleksandrovih ratova, koja se smatra najboljom. On je bio Grk iz Nikomidije u Bitiniji. Za vreme vladavine cara Hadrijana, bio je konzul i carski legat u provinciji Kapadokiji, a posle Hadrijanove smrti, povukao se u Atinu, gde se bavio knjiznjvnim radom. Koristio je kao izvore Ptolomeja i Aristobula, koji su mu se cinili najverodostojnijima. Smatra se da Arijan nije nista sam izmisljao niti dodavao, te se stoga njegovom delu i izvorima poklanja puno poverenje.Kurcije Ruf, senator za vreme Avgusta i njegovih naslednika, napisao je delo: Istorija Aleksanrda Velikog u deset knjiga, od kojih su prve dve izgubljene, a ostale delimicno sacuvane. Danas nije moguce utvrditi da li su i u kojoj meri govori, pisma, razgovori koje citira, verno preneti iz izvora, ili su pak njegova interpretacija i tvorevina. Stoga se uveka davala prednost Arijanu, no neki drugi su smatrali upravo njega za najpouzdaniji izvor.

Diodor sa Sicilije (I vek pne), u svojoj Istorijskoj biblioteci, obradio je i istoriju Aleksandra Makedonskog. Kao izvora za ovaj period smatra se da je koristio Klitarha.Pompej Trog, rimski pisac iz Avgustovog vremena, za koga saznajemo iz kratkog izvoda Justina, takodje izlaze istoriju Aleksandra u delu: "Historiarum Philippicarum Epitomae", koja je sacinjena u III v. pre Hr. On je mogao biti vazan izvor za vladavinu Filipa, Aleksandrovog oca, o cemu je napred takodje nesto receno.Plutarh iz Heroneje (II v. pne), napisao je: Biografiju Aleksandra Velikog u okviru svojih Uporednih biografija. Plutarh nije bio ni istoricar, niti pak filozof, tako da je njegovo delo pre svega okrenuto moralu. Njega pre svega interesuje covek sa svojim vrlinama i manama. U tom smislu, on je neizbezan za poznavanje realnijeg karaktera Aleksandra Makedonskog. On je bio veliki poznavalac izvora i literature, tako da mu se moze pokloniti poverenje.Ovo su uglavnom najvazniji sekundarni, poznatiji izvori o Aleksandru i njegovom vremenu, takodje, (bas kao i izvori kojima su se sluzili) veoma protivurecni. Kao sto smo videli, upravo na osnovu njihovih dela, a ne originalnih izvora (najvecim delom izgubljenih), gradjena je slika o Aleksandru i njegovom vremenu. Ova slika do danas nije dovrsena, niti je pak konacan sud donesen. Razlog je, kako videsmo, s jedne strane nedostatak originalnih izvora, a sa druge pak strane nepouzdanost dostupnih nam izvora.

Ovde treba dodati jos i to, da je izvesno da je na Aleksandrovom dvoru postojao ogroman arhivski materijal, medjutim, ni on nam nije sacuvan. Mnogobrojni ljudi iz njegove okoline su, izvesno bili zaduzeni da skupljaju i sredjuju zvanicna akta, pisma, izvestaje oficira, naredbe i slicno. Glavni sekretar, arhigramatus, bio je Grk Eumen iz Kardije, koji se pominje zajedno sa nepoznatim Diodotom iz Eretrije kao sastavljac: Aleksandrovog dnevnika, koji se pominje kod vise pisaca, a od koga su sacuvana samo dva veca fragmenta, u kojima se opisuju poslednji dani i smrt Aleksandrova (nalazimo im pomena kod Arijana i Plutarha), poznatiji kao Efemeride. Autenticnost i karakter ovog Dnevnika se i dan-danas smatraju spornim.Iz literature saznajemo takodje za oko stotinu pisama, sto Aleksandrovih, sto onih njemu upucenih, takodje nesacuvanih. Za vecinu onih za koje smo saznali, smatra se da nisu autenticna. Za neka od njih se smatra da su autenticna po tome sto su imala sirok publicitet u grckom svetu. Tako se na primer za Aleksandrovu poslanicu politickim emigrantima, okupljenim na Olimpijskim igrama 324. g. pre Hr., gde im saopsatava odluku da ih vrati u rodne gradove, (Diodor, Ist. Bibl.), smatra da je zbog sadrzaja verovatno autenticna, jer se ovo stvarno desilo.Neka od Aleksandrovih pisama, sacuvana su u vidu natpisa i predstavljaju dokumente od prvorazrednog znacaja. Tako je na primer, Aleksandrovo pismo Prijeni iz 334. g. pre Hr., gde Prijenjanima koji zive u Naulohu proglasava autonomiju.Takodje, znacajni su i egipatski hijeroglifski, kao i vavilonski klinopisni spomenici toga vremena.

Posebnu i veoma znacajnu grupu izvora cini novac, na kome se pored odslikavanja privrednog razvoja i trgovackih veza toga vremena, ponekad beleze i neki vazniji dogadjaji. Na novcu se cesto moze videti i politicka slika, kao i shvatanja i verovanja toga vremena. Aleksandar je prihvatio atinski sistem za srebrni i zlatni novac i ukinuo dotadasnji persijski bimetalizam. Zaveo je jednstvo novca na celoj teritoriji carstva. Proizvodnja novca je dozivela procvat zahvaljujuci pustanju blaga iz persijskih riznica u opticaj. Otvaraju se nove kovnice. Sve u svemu, novac odslikava veliki zamah koji je dozivela privreda njegovog vremena.Ovim zaokruzujemo pricu o izvorima iz Aleksandrovog vremena. Ona je bila neophodna da bi se videlo na osnovu cega pociva izgradjena slika za ovoga, zaista jednog od najvecih ljudi istorije covecanstva. Medjutim, iako se cini da je o njemu sve poznato, zbog velikog dela izgubljenih originalnih dokumenata, moramo konstatovati da prava slika o njemu i njegovom vremenu jos nije konacno uoblicena, zbog svega sto smo gore vec pomenuli. Da bi se ova konstatacija razumela, bilo je potrebno da se malo detaljnije pozabavimo ovim pitanjem, koje ce izvesno je, jos za dugo ostati nereseni problem u nauci.